Sva energija koja nas okružuje ne može ni nastati ni nestati. Može prelaziti iz jednog oblika u drugi ali njeno postojanje je konstanta.

Možda postoje neki njeni vidovi ili oblici koje još nismo spoznali, ali nepobitna je činjenica da se u prirodi sve dešava beskrajnim procesima prelaska energije iz jednog oblika u drugi. U tom smislu treba posmatrati i sve naši postupke dobijanja električne energije. Problem nastaje kad treba izbalansirati proizvodnju i potrošnju. Potrošnja je samo donekle predvidiva a sve većom zastupljenošću obnovljivih izvora ni proizvodnja se ne može tačno isplanirati.

Rešenje ovog problema bi bilo stvaranje neke baterije ili bilo kakvog koncepta koji bi omogućio da se što veća količina energije uskladišti i da se sa što manje gubitaka vrati u sistem kada se za to ukaže potreba. To bi sasvim eliminisalo, ili bar značajno umanjilo, potrebu za izvorima energije koji jesu pouzdani ali i vrlo štetni po okolinu (sve vrste goriva koje pri sagorevanju oslobadjaju štetne produkte ili nuklearno gorivo koje može biti fatalno po celu planetu u slučaju nekog akcidenta nuklearne elektrane) . Uspostavljanje stabilnog balansa izmedju potrošnje i proizvodnje energije predstavlja suštinski problem celokupne energetike. Ovo je razlog što sve velike svetske korporacije traže najbolje rešenje za skladištenje energije.

Nisu samo baterije mogućnost da se energija skladišti. Kao što se električna energija dobija transformacijom nekog drugog vida energije, tako se ona posle čuva u nekom drugom obliku koji će uz određene gubitke u određenom trenutku biti moguće opet pretvoriti u električnu. Efikasnost, odnosno procentualno izražena količina energije koju dobijemo u odnosu na polaznu, uskladištenu energiju i cena tehnološkog postupka i korištenog materijala, čine celinu koja nam je pokazatelj da li je taj način skladištenja energije isplativ. Medjutim, nije i ne sme samo cena biti merilo uspešnosti. Neki od postupaka kao medijume koriste toksične ili nestabilne materije tako da sve to čini celokupnu sliku poželjnosti nekog postupka.

Da ovo ne bi postao samo teorijsko razmatranje načina i vrsta skladištenja energije pozabavićemo se samo elektrohemijskim sistemima, ili popularno nazvanim baterijama i praktičnim stvarima koje se na njih odnose… U prvom redu ekološkim aspketom, jer sa stanovišta zaštite životne sredine, baterije su proizvodi koji sadrže opasne supstance. Iako su napravljene od različitih materijala, sve sadrže elektrolit i teški metal.  A zbog uticaja teških metala na ljudsko zdravlje moraju postojati pravilnici i procedure koji definišu postupanje sa komponentama koje ih sadrže.

Po prestanku upotrebljivosti, najveći deo baterija dospeva na komunalne deponije sa ostalim otpadom. Procesom raspadanja i razgradnje teški metali dospevaju u zemlju ali i u  podzemne vode… Sa druge strane, ukoliko se spale, teški metali dospevaju u vazduh u vidu sitnih čestica a dalje opet u zemljište i/ili vode. Stoga je od neizmernog značaja njihovo adekvatno zbrinjavanje. Pravi način postupanja bi bio da se baterije prvo razdvoje po svom hemijskom sastavu a zatim recikliraju. I u Srbiji postoji pravilnik o postupanju sa ovim vidom opasnog otpada, ali malo ko ga se pridržava, a sve zbog toga jer kaznena politika ne postoji ili se ne primenjuje.

U zemljama gde se poštuje zakonska regulativa, postoje mnoge firme koje sakupljaju i recikliraju istrošene baterije, ali i sav ostali opasan otpad. Ukoliko se proceni da reciklaža baterija nije isplativa moguće je izvesti ih tamo gde postrojenja za to već postoje. Sve je bolje od našeg potpunog ignorisanja postojanja ove vrste opasnog otpada. Istrošene baterije, bez obzira koje su vrste ili namene, treba odneti u neku od specijalizovanih prodavnica elektro opreme, opreme za osvetljenje ili čak u pojedina udruženja gradjana, koja se bave prikupljanjem ove vrste otpada. S obzirom da se ne bave sve prodavnice i udruženja gradjana prikupljanjem ove vrste otpada, nije ih teško pronaći na internetu. Svakako, svi ovi subjekti imaju ovlašćenje da sakuplja istrošene baterije i da ih predaje u reciklažne centre.

Inače, za baterije, jer se smatraju velikim zagadjivačima, propisana je od strane države ekološka taksa koja je uključena u cenu novih baterija. Dakle, svaki put kada kupite baterije, deo cene koju ste platili, bude namenjen njihovom sakupljanju, odlaganju i reciklaži kada jednog dana postanu otpad. E sad, gde taj dinar od ekološke takse završi  – sasvim je posebno pitanje…

Izvor: dnevnik.rs

Written by Jelena