european-commissionU poslednjem izveštaju Evropske komisije jasno je upozoreno da je oblast očuvanja životne sredine u Srbiji – poglavlje o kojem naša zemlja, u okviru predpristupnih pregovora, treba da započne razgovore u drugoj polovini iduće godine – potpuno zapuštena, i da smo ocenjeni jedinicom.

Za Beograd to znači da će svaka divlja i neodgovorno napravljena kanalizaciona mreža i nerešeno prečišćavanje otpadnih voda doći pod lupu 14 zemalja koje pripadaju slivu Dunava i koje ga koriste kao izvorište. Ali, možda je ipak najbolje da počnemo od Save…

Izvorište Beograda a možda u budućnosti i šireg regiona jeste reka Sava. Nekada domaća reka, na čije se očuvanje u tom periodu moglo uticati sa vrha tadašnjih nadležnih državnih institucija, danas je ovo međunarodna reka jednog haotičnog regiona, gde će proces “evropeizacije“, odnosno svest o očuvanju vodotoka koji život znače, potrajati po svoj prilici do duboko u 21.vek. A šta to u suštini znači ?

Ako se u gradovima na obalama pritoka reke Save pa i neposredno pored nje izgrade objekti za potrebe prljavih tehnologija, sa visokim procentom toksičnog otpada – i taj otpad bez prečišćavanja završi u vodotocima – onda je jasno da će se mnogostruko povećati zahtevi za doradom postojećih tehnologija za prečišćavanje tih voda do nivoa zdrave, pitke vode. A to sve ima svoju veoma, veoma visoku cenu.

Ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da su i u ranijim vremenima prostorni planeri pravili neoprostive propuste, kao što je slučaj izgradnje postrojenja bazne hemije (Prva iskra- Barič), koja je bukvalno bila Damoklov mač nad beogradskim sistemom vodosnabdevanja. Da “Milosrdni Anđeo” nije bio “milosrdan” i da je neka “zalutala” raketa pogodila neko od postrojenja u Bariču, u Beogradu i nizvodno od njega ništa više ne bi bilo isto.

Barič je bio samo jedan od brojnih propusta i promašaja. Naime, u prethodnim decenijama (70-te i 80-te prošlog veka), Beograd je imao institucije na nivou grada koje su se brinule o prostornom planu izgradnje, kako samog užeg dela grada tako i prigradskih naselja. Političko slepilo proizvelo je prvo veliko divlje naselje – Kaluđericu, koja je postala paradigma za sva ostala divlja naselja oko Beograda. Ratovi i sela bez življa zatekli su Beograd nespremnim za proširenja rubnih područja, pa su po običaju počeli da cvetaju svi vidovi divlje gradnje. Od objekata stanovanja, preko putne infrastrukture, pa sve do neizbežnih komunalnih objekata, gde su dominantnu ulogu imale nelegalne (divlje) vodovodne i kanalizacione mreže.

Baš takve, loše izvedene mreže, prevashodno spojevi cevi i pripadajućih armatura, kada je i najčešće moguća infiltracija zagađenih voda, najčešće recidiva raznih zagađivača iz okruženja, osnovni su razlozi pada kvaliteta vode. Nažalost, jedan od tih potencijalnih zagađivača, i to veoma ozbiljnih, jeste nelegalno i tehnički neispravno izvedena kanalizaciona mreža.

Još je starim Rimljanima bilo dobro poznato koliko je ovaj sistem bitan za opstanak urbanih sredina, a naš slavni naučnik Milutin Milanković je rekao da jedan grad ne čine ni lepe zgrade ni široke ulice, koliko ga čini uredna i bezbedna kanalizacija. Danas, na početku 21. veka, u Srbiji se sprovodi legalizacija svega i svačega, od objekata stanovanja, privrednih objekata, saobraćajnica, do mreža vodovoda i kanalizacije, a pritom je struka u ovakvim slučajevima u zapećku.

Zato u amanet budućim generacijama, kao jedan od velikih problema ostavljamo nelegalno, nestručno i nadasve loše izvedene mreže vodovoda i kanalizacije, i to posebno u prigradskim naseljima. Niske zone grada, Novi Beograd i naselja na levoj obali Dunava su pod stalnim pritiskom mogućeg izlivanja kanalizacije i pravog ekološkog buma, pogotovo ako se izlivaju kanalizacione mreže opšteg sistema, gde su pomešane upotrebljene vode i prispele kišne vode.

Detaljnije pročitajte na bif.rs / Autor: Stevo Savić

Written by sineza.rs