Gotovo da nema grada u Srbiji koji nema deponiju opasnog otpada! Procenjuje se da je na svakoj odloženo od 500 do 1.000 tona raznih, uglavnom industrijskih otrova. Alarmantan podatak da Srbiju “guši” čak 100.000 tona ovog opasnog otpada, na 80 do 90 lokacija, predočio je nedavno Miodrag Mitrović, predsednik kompanije “Miteko”, na međunarodnom forumu “Danas odgovorno. Sutra održivo“.

Da je problem ogroman, ukazala je i Privredna komora Srbije. Prošle nedelje uputili su predlog Ministarstvu za zaštitu životne sredine da Vlada Republike Srbije iz budžeta za 2018. izdvoji milijardu dinara za zbrinjavanje decenijama taloženog otpada u preduzećima u stečaju i restrukturiranju.

Nema kraja Srbije koji ne “krase” deponije opasnog otpada, što tekućeg od preduzeća koja rade, što od “istorijskog otpada” od preduzeća koja decenijama ne rade. Tako su žarišta po broju lokacija ili količini generisanog otpada – Beograd, Pančevo, Novi Sad, Pećinci, Subotica, Kostolac, Požarevac, Niš, Zaječar, Kraljevo, Čačak… Na lokacijama se najčešće mogu pronaći čvrste i tečne hemikalije, koje se posebnim tehnologijama dekontaminiraju ili neutrališu, da bi se naknadno sagorevale u cementarama ili odložile na deponije.
Ovakav otpad se, prema važećem zakonodavstvu u Republici Srbiji, na propisan način može privremeno skladištiti do godinu dana, a nakon toga se mora trajno zbrinuti. Rukovanje opasnim industrijskim otpadom moraju da obavljaju ovlašćeni operateri, koji imaju dozvolu za ovu vrstu posla.

Pošto u Srbiji ne postoji postrojenje za tretman opasnog industrijskog otpada, privremeno se pretvorilo u trajno. Jedino rešenje je izvoz u zemlje EU.

Tokom proteklih 10-15 godina bilo je više inicijativa i projekata za izgradnju postrojenja za fizičko-hemijski tretman otpada, ali se nijedna, nažalost, nije realizovala – kaže Dušan Stokić, direktor Centra za zaštitu životne sredine, standarde i tehničke propise u PKS. To stvara velike probleme svim kompanijama, generatorima opasnog otpada, jer je njegov izvoz skup, a ti troškovi se moraju uračunati, što direktno utiče i na konkurentnost i na poslovanje.

Problemi su, smatra Stokić, još više izraženi u slučaju takozvanog istorijskog otpada, koji se najčešće vezuje za velike industrijske komplekse i fabrike u restrukturiranju i stečaju, koje nemaju finansijskih mogućnosti da se otpada reše na bezbedan način. Zato u ovom slučaju – odgovornost mora da preuzme država.

U Srbiji su i preduzeća koja su propala i u čijim objektima se i dalje nalaze hemikalije koje su ozbiljni zagađivači životne sredine – objašnjava Miodrag Mitrović.

– Ovakve situacije samo dodatno pogoršavaju ekološku situaciju u Srbiji, jer elementarne nepogode, čak i obična kiša, samo dodatno rasejavaju to zagađenje. Rizik, takođe, postoji i od korišćenja ambalaže i sekundarnih sirovina, koje mogu biti kontaminirane. Zato je naša preporuka da se posle dekontaminacije, ostatak bezopasnog otpada reciklira ili spali. U Srbiji postoje kompanije koje imaju kapacitet, tehnologiju i znanje da ovaj posao obave.

Da taloženje opasnih materija gotovo u krugu svake fabrike u Srbiji nije problem od petka, znaju u Ministarstvu za zaštitu životne sredine. Zasad, međutim, osim strategije, nacrta i ciljeva za rešavanje ovog problema, malo se toga sprovelo u delo, a od 100.000 tona opasnog otpada, uklonjen je jedva pokoji procenat.
Sredstvima iz budžeta dosad smo uklonili više od 2.000 tona otpada iz 14 preduzeća – kažu u Ministarstvu. – Svetska banka nam kroz budžet pomaže da rešimo ova pitanja, a Ministarstvo je planiralo sredstva u okviru budžeta do 2020. godine. Zasad se samo neke vrste opasnog otpada mogu reciklirati u Srbiji, u preduzećima koja imaju dozvole za to, kao što su organski rastvarači, boje, otpadni akumulatori, opasne komponente otpada – od električnih i elektronskih proizvoda, otpadna ulja industrijskog porekla, ambalaža kontaminirana opasnim otpadom.

Written by Nixa