dejan-novakovic“U sadašnjim uslovima kapaciteti za reciklažu u Srbiji se povećavaju i procenjuje se da se reciklira od 10 do 15 odsto otpada. Od 2003. do danas, zabeležen je nagli rast broja preduzeća koja se bave reciklažom otpada.

U Strategiji upravljanja otpadom, u okviru dugoročnih ciljeva koje RS treba da ispuni, zacrtan je cilj da je u periodu od 2015. do 2019. neophodno postići stopu iskorišćenja i reciklaže ambalažnog otpada: stakla, papira, kartona, metala i plastike, na 25 odsto količine”, kaže u intervjuu za BIZLIFE Dejan Novaković, državni sekretar u Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite životne sredine.

U Evropi se, prema njegovim rečima reciklira tri puta više otpada nego u Srbiji. U ekonomski razvijenim zemljama, u Evropi i svetu, procenat reciklaže je i veći od 80 odsto.

“Potencijali u Srbiji su svakako prepoznatljivi i veoma značajni, kako u količini otpada koji se stvara na teriroriji RS, tako i u infrastrukturnim kapacitetima koji poseduju postojeći i budući operateri koji upravljaju otpadom, odnosno, koji se bave reciklažom otpada. U periodu od novembra 2009. do danas ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine je izdalo 1.278 dozvola za upravljanje otpadom, od kojih su oko 20 odsto integralne dozvole izdate reciklerima, dok ostatak predstavljaju dozvole za sakupljanje i transport opasnog i neopsanog otpada na teritoriji RS. Uz ovaj broj svakako bi trebalo dodati i značajan broj izdatih rešenja o izmenama i dopunama postojećh dozvola, u skladu sa zahtevima operatera, njihovom reorganizacijom poslovanja, povećanim kapacitetima i slično.”

Gde su potencijali reciklažne industrije i kako ocenjujete trenutno stanje u industriji čiji se predstavnici žale na maćehinski odnos države prema čitavom sektoru?

“Broj izdatih dozvola potvrđuje činjenicu da je u RS uspostavljen sistem reciklaže otpada uz formiranje jake sakupljačke mreže, koja predstavlja bitan element u uspostavljanju i unapređenju sistema upravljanja otpadom. Procena je da je na teritoriji RS od 2009. do danas, izdato oko 2000 dozvola. Izdate dozvole predstavljaju samo prvi korak u stvaranju celovitog sistema u zaštiti životne sredine.

Druga faza je sertifikacija, dobijanje svih ekoloških standarda, kako bismo mogli da garantujemo usluge industriji i podignemo ih na viši nivo. U proteklom periodu, izdavanjem dozvola i subvencija, država je ozbiljno podstakla zelenu i reciklažnu industriju, te omogućila jednake šanse svima. Ali licenca, odnosno papir nije dovoljan. Za upravljanje otpadom neophodne su investicije u tehnologiju, kvalitetan menadžment i integrisani sistem kontrole i praćenja tokova otpada. Država mora da proveri koliko kompanija koje su dobile dozvolu sada postoji, koliko ih je aktivno, na koji način posluju i šta bi trebalo menjati…

Kroz izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom, koji se sada nalazi u proceduri, traži se rešenje za novi okvir u toj oblasti, za njegovu ekološku i energetsku upotrebu, a sve u skladu sa zakonodavstvom EU, koje je potrebno u potpunosti uklopiti u domaće zakonodavstvo. U skaldu sa primerima dobre prakse u drugim zemljama EU potrebno je revidirati procedure za izdavanje dozvola, jer je nekontrolisani tok otpada – podsticaj za kriminal.

Zato je potreban nadzor, kako poreske policije tako i ekološke inspekcije. Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine ulaže ogroman napor da, kroz izmene i dopune postojeće zakonske regulative, doprinese stvaranju uslova i osnova za značajno unapređenje sistema upravljanja otpadom, što će svakako doprineti zaštiti životne sredine uz preduslov da se prihvate međunarodni standardi i procesi sertifikacije u ovoj oblasti. To je, uostalom, i naša obaveza prema EU. Nakon 2020. sav otpad koji nastaje na našoj teritoriji moramo da zbrinemo.

Neće više biti prekograničnog kretanja otpada. Srbija nema postrojenje za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, što predstavlja problem vezan za konačno zbrinjavanje industrijskog neorganskog opasnog otpada. Mađarska ima oko 50 takvih postrojenja, a mi još nismo odredili ni lokaciju, jer mnogi interesni lobiji rade protiv toga. A, upravo je suprotno. Jedno takvo postrojenje bi na ekološki način, uz primenu najsavremenije tehnologije, moglo zbrinuti neke vrste medicinskog otpada, boje, lakove, ulja, otpad iz procesa proizvodnje, dakle sve ono što već zagađuje našu okolinu. Izgradnja ovog postrojenja bi koštala od 20 do 30 miliona evra, a država bi sredstva mogla da nabavi kroz javno-privatno partnerstvo. Uostalom, prvenstveno zbog nas samih moramo da brinemo o zdravoj životnoj sredini. U tom sklopu, morali bismo da rešimo i pitanje industrijskog otpada iz preduzeća koja više ne rade, a taj otpad predstavlja značajan rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Takođe, Srbija je jedna od retkih država koja nema deponiju industrijskog otpada, a što je nedopustivo.”

Često se govori o reciklaži kao perspektivnoj grani koja bi u relativno kratkom roku mogla da uposli 10.000 ljudi

“U Srbiji je u maju mesecu 2009. godine stupila na snagu nova zakonska regulativa u oblasti upravljanja otpadom, pre svega Zakon o upravljanju otpadom i Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu. Tokom 2009. i 2010. usvojeni su brojni podzakonski akti koji proizilaze iz navedena dva krovna zakona, a usvojena je i Strategija upravljanja otpadom za period od 2010. do 2019. Na taj način su obezbeđeni osnovni zakonodavni i strateški preduslovi za uspostavljanje i unapređenje sistema upravljanja otpadom. Usaglašavanje zakonske regulative sa propisima EU je proces koji stalno traje. Predstoji usaglašavanje Zakona o upravljanju otpadom, u potpunosti, sa novom direktivom EU o otpadu, kao i ostalih propisa koji proističu iz navedene direktive.

Ako uzmemo u obzir da svaki operater koji je pribavio dozvolu, u proseku zaoišljava od četiri do pet osoba, u odnosu na ukupan broj izdatih dozvola u prethodnom periodu, može se reći da su obazbeđeni uslovi za rad i zapošljavanje za preko 8.000 ljudi, a verovatno i više, uzevši u obzir da oni koji se bave samom reciklažom zapošljavaju daleko veći broj ljudi, a što je jedan od veoma vidljivih i važnih rezultata uspostavljanja sistema upravljanja otpadom.

Kategorizacija preduzeća će tek uslediti nakon prethodne revizije svih dozvola koje su izdali organi nadležni za izdavanje dozvola od 2009. do danas. Ona je neizbežna zbog činjenice da svi recikleri nemaju isti tehnički postupak tretmana posebnih tokova otpada, nemaju iste kapacitete postrojenja za tretman odnosno reciklažu otpada, pa samim tim, svaki od njih, za svaki tok otpada, nema isti nivo prerade otpdada odnosno reciklaže. Mnogi od operatera obavljaju samo dve delatnosti, na primer sakuljanje i transport otpada i takvi su najbrojniji. Neki od operatera obavljaju samo skladištenje otpada, a manji broj preduzeća u odnosu na sve prethodne, obavlja poslove upravljanja otpadom koji se odnose na tretman otpada odnosno reciklažu.

U skladu sa navedenim nameće se činjenica da, ukoliko Ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine, odnosno Vlada RS, shodno izmenama i dopunama postojeće zakonske regulative planira da opredeli podsticajna sredstva za rad svih subjekata ovog sistema, potrebno je propisati iznose naknada za svaku od navedenih delatnosti. Kako svi operateri nemaju isti tehnološki postupak tretmana, odnosno reciklaže posebnih tokova otpada, kategorizacija svakog od njih bi značajno umanjima dilemu da li su i kolika finansijska sredstva potrebna svakome od njih.

Pribavljena finansijska sredstva, odnosno naknade za obavljanje delatnosti u oblasti upravljanja otpadom, operateri će morati da koriste namenski, u cilju unapređenja navedene delatnosti, te će morati Ministarstvu dostaviti dokaz o tome, a sve u skaldu sa budućim izmenama u zakonskoj regulativi.

Buduća uredba o visini, kriterijumima, uslovima i načinu dodela podsticajnih sredstava, koju će usvojiti Vlada RS, sadržaće odredbe kojima će se jasno definisati i propisati neophodno ekonomski instrumenti koji su osnov za unapređenje postojećeg sistema u oblasti upravljanja otpadom.

Kada govorimo o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom, propisani su nacionalni ciljevi koje se odnose na ponovno iskorišćenje i reciklažu ambalažnog otpada za period za koji se plan donosi, ali su dati kao opšti i specifični ciljevi za reciklažu ambalažnog otpada.”

Zaštita životne sredine i reciklaža su značajan uslov približavanja Srbije Evropskoj uniji, ali se o tome malo govori, a još manje zna

“U procesu pridruživanja Srbije EU neophodno je pre svega obezbediti uslove za uspešno sprovođenje politike zaštite životne sredine, a samim tim i politike upravljanja otpadom, a sve u cilju obezbeđenja uslova za održivi razvoj Srbije.

Prevashodni osnov za uspešno vođenje politike u oblasti zaštite životne sredine i upravljanja otpadom je stvaranje uslova za sveobuhvatnu realizaciju intersektorske saradnje, koja je u ovom trenutku i više nego odlična, dok je Vlada RS u potpunosti usmerena ka unapređenju sveobuhvatnog sistema zaštite životne sredine. Sva resorna ministarstva moraju da ulože napor za nastavak koordinacije u radu, ispunjavanjem svih zadataka iz svoje nadležnosti propisanih Zakonom o ministarstvima.

Činjenica je da 30 odsto od svih propisa koje RS mora da donese u procesu pridruživanja predstavljaju propisi iz oblasti zaštite životne sredine.

Do sada, od 2009. usvojeno je oko 150 propisa iz oblasti zaštite životne sredine, a više od 50 propisa je iz oblasti upravljanja otpadom. Nastavak harmonizacije procesa je naš osnovni zadatak koji pre svega podrazumeva usaglašavanje sa propisima EU. U narednom periodu, do 2015. očekuje se da potpuna harmonizacija propisa i transpozicija direktiva EU u domaće zakonodavstvo.”

Intervju za BizLife: Državni sekretar u Ministarstvu energetike, razvoja i zaštite životne sredine, Dejan Novaković.

Written by sineza.rs