Gust dim: Kako iPhone može da otruje Afriku?
Kontinent postaje deponija za elektronski otpad, noseći teret brzog tehnološkog napretka sveta.
Dok su većina afričkih zemalja stekle nezavisnost pre nekoliko decenija, novi oblik eksploatacije sada narušava temelje njihove slobode. U eri brzih tehnoloških inovacija, apetiti za najnovijim gedžetima rastu nezasito, a Afrika je rangirana kao najbrže rastuće tržište telefona na svetu, odmah iza Azije.
Svake godine milioni tona elektronskog otpada se generišu dok potrošači nestrpljivo prelaze na najnovije modele, često odbacujući još uvek funkcionalne uređaje. Veliki deo tog elektronskog otpada, uključujući sve kategorije otpada, od pametnih telefona do frižidera,
završava u Africi, stvarajući sve veći ekološki i zdravstveni problem.
Elektronski otpad obuhvata širok spektar vrednih električnih i elektronskih proizvoda koji sadrže osnovne metale poput gvožđa, bakra i aluminijuma; plemenite metale poput zlata, srebra i platine; plastiku i opasne materijale kao što su olovo, staklo, živa, baterije, usporivači
plamena i kadmijum, među ostalima. U 2019. godini, svet je generisao oko 53,6 miliona tona (Mt) elektronskog otpada, pri čemu je Azija bila na vrhu sa 24,9 Mt, Amerika sa 13,1 Mt, a Evropa sa 12 Mt. U Africi je 2019. godine u proseku generisano 2,5 kg elektronskog otpada po glavi stanovnika, što je ukupno iznosilo 2,9 Mt, dok se procenjuje da je na kontinentu 2021. godine generisano 3 Mt elektronskog otpada.
Rukovanje elektronskim otpadom u afričkim zemljama često je ograničeno na primitivne metode obrade u dvorištima, kao što su razbijanje ili otvaranje kućišta, ručno skidanje elektronskih ploča za dalju prodaju i spaljivanje kako bi se izdvojili materijali i druge glomazne komponente. Ova metoda upravljanja otpadom ima katastrofalan uticaj na zdravlje i životnu sredinu.
PRILIV ELEKTRONSKOG OTPADA U AFRIKU
Procenjuje se da između 16% i 38% elektronskog otpada prikupljenog u EU i 80% u SAD-u „legalno i/ili ilegalno“ odlazi u zemlje u razvoju u obliku ponovo korišćenih ili odbačenih uređaja. Kriza elektronskog otpada u Africi je očigledan primer „kolonijalizma otpada“. Neadekvatne mogućnosti za upravljanje otpadom i reciklažu predstavljaju ozbiljnu pretnju za zdravlje zajednice i životnu sredinu. Opasni materijali u elektronskom otpadu, kao što su olovo, živa i kadmijum, kada se nepropisno odlažu, zagađuju tlo i vodu.
Prema Institutu Ujedinjenih nacija za obuku i istraživanje, od 5,1 milion tona elektronskog otpada koji je 2022. godine transportovan preko granica, 3,3 miliona tona je poslato iz razvijenih zemalja u zemlje u razvoju.
Zapadne nacije izvoze korišćene elektronske predmete pod maskom donacija ili „polovne robe“. Međutim, veliki deo tih predmeta nije funkcionalan, što dovodi do masovnog odlaganja elektronskog otpada u afričkim zemljama poput Gane, Nigerije i Kenije. Ove zemlje primaju
kontejnere pune elektronskih uređaja poput telefona, kuhinjskih aparata, pa čak i automobila.
Sakupljači otpada, obično deca, često učestvuju u prikupljanju otpada i mukotrpno rastavljaju predmete kako bi izdvojili njihove opasne delove. Zajednički izveštaj Međunarodne telekomunikacione unije UN-a (ITU) i njenog istraživačkog ogranka UNITAR naveo je da reciklaža značajno zaostaje za masovnim stvaranjem elektronskog otpada i da se samo 20% elektronskog otpada pravilno reciklira.
DECA SU U OPASNOSTI
Lagos, Nigerija, i nekoliko naselja u Južnoj Africi, Keniji, Zimbabveu, Zambiji i Bocvani postaju sve atraktivnije lokacije za razvijene zemlje da odlažu svoje stare elektronike. Prema podacima Programa za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP), neidentifikovani otpad
završava u Africi, a prema izveštaju objavljenom u publikaciji „Environmental Health Perspectives“, samo u luku Lagos u Nigeriji svakog meseca stiže 100.000 korišćenih personalnih računara.
Gana se takođe suočava sa problemima u kontroli uvoza elektronskog otpada. Elektronski otpad se uglavnom odlaže na deponijama, a najveća se nalazi u Agbogblošiju, komercijalnoj četvrti u blizini centra Akre. Iako elektronski otpad sadrži neke relativno bezopasne materijale, elektronski uređaji sadrže stotine visoko toksičnih supstanci.
RT je razgovarao sa stanovnikom Agbogblošija, gde velike količine takvog otpada
završavaju, i on nam je dao uvid u to kako se recikliraju elektronske deponije.
„Oni uglavnom lutaju i traže žice, konzerve i zavojnice iz frižidera da bi izvukli metale
koristeći magnetne alate, bez korišćenja zaštitnih sredstava poput maski za nos, rukavica i sličnog, što ih može izložiti bolestima ili nečemu drugom. Nakon što pronađu te vredne metale, ostatak otpada bacaju u vodotoke, kao što je reka Odav“, rekao je on za RT.
„Opasnost po zdravlje je gust dim koji nastaje uglavnom paljenjem plastičnih predmeta. Da bi održali vatru, koriste stare automobilske gume, što uzrokuje zagađenje vazduha i ne pogađa samo njih, već i korisnike puta i stanovnike tih područja. Lokalci izražavaju zabrinutost zbog negativnog uticaja deponija elektronskog otpada na njihovo zdravlje i životnu sredinu. Mnogi su zabrinuti zbog toksičnih hemikalija koje se bacaju u reku, kontaminiraju izvore hrane i izazivaju zdravstvene probleme“, dodao je.
Većina elektronskog otpada koji stiže u metropolitanske lučke gradove Lagos i Akra je neupotrebljiva, a oni koji često rastavljaju ovaj otpad dolaze iz siromašnijih i mlađih slojeva populacije. Deca iz porodica sa niskim primanjima u Gani i Nigeriji, između ostalih, često završe spaljujući elektronski otpad u izuzetno nesigurnim uslovima kako bi spasila ono malo plemenitih metala koji su ostali.
Deca su posebno ranjiva na toksičnost elektronskog otpada zbog brzog razvoja njihovih organa. Kroz dermalni kontakt i inhalaciju, kao i indirektno putem kontaminirane hrane i vode, deca izložena neurotoksinima i kancerogenima iz elektronskog otpada mogu pretrpeti oštećenje mozga i bubrega, respiratorne bolesti, razvojne i ponašajne poremećaje, pa čak i rak.
ZAŠTO ZAKONSKA REGULATIVA NE FUNKCIONIŠE
Mutiu Ijanda Lasisi, glavni vizionar kompanije „Infoprations Limited“ iz Nigerije, smatra da su napori da se zaustavi ovaj problem bili neefikasni.
„Videli smo nekoliko samita, konferencija i simpozijuma na tu temu. Ipak, rasprave nikada nisu dovele do konkretnih rezultata. Politički lideri na Zapadu znaju za posledice prisustva tolikog otpada u njihovim zemljama. Zato često biraju taj put“, rekao je on za RT.
Međunarodna zajednica je napravila nekoliko pokušaja da reguliše tokove elektronskog otpada, pre svega kroz Bazelsku konvenciju, uspostavljenu 1989. godine kao odgovor na javno negodovanje zbog uvoza toksičnog otpada u zemlje u razvoju. Bazelska konvencija propisuje da se opasni otpadi, kako su definisani u Anexima I i VIII, ne smeju trgovati bez prethodnog pisanog obaveštenja i saglasnosti između trgovinskih partnera. Takođe obavezuje strane da upravljaju elektronskim otpadom na ekološki prihvatljiv način.
Evropska unija je razvila dodatne propise, uključujući zahteve za prethodno obaveštavanje pre slanja elektronskog otpada, zabranu izvoza opasnog otpada u zemlje koje nisu članice OECD (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) i standarde za dizajn proizvoda kako bi se povećale stope reciklaže.
Međutim, Bazelska konvencija je bila uglavnom neučinkovita u suzbijanju ilegalne trgovine elektronskim otpadom. Ova neučinkovitost je prvenstveno posledica neusvajanja konvencije i amandmana o zabrani od strane Sjedinjenih Američkih Država.
Članice Afričke unije su takođe formulisale Bamako konvenciju 1998. godine kako bi
blokirale ulazak opasnog otpada u afričke zemlje, rešavajući praznine koje Bazelska
konvencija nije mogla da pokrije. I pored ovih napora, međunarodni i domaći zakoni
dizajnirani da olakšaju upravljanje elektronskim otpadom i regulišu trgovinu elektronskim otpadom ostaju neučinkoviti.
U Sjedinjenim Američkim Državama, Zakon o očuvanju i oporavku resursa (RCRA) izuzima značajan deo elektronskog otpada od strogih ekoloških propisa vezanih za pravilno recikliranje i metode odlaganja. Pored toga, rupa u Bazelskoj konvenciji koja se odnosi na ponovnu upotrebu omogućava proizvođačima i reciklerima elektronskog otpada da legalno šalju toksičan elektronski otpad u zemlje u razvoju u Africi. Pošto SAD nisu potpisnice Bazelske konvencije, mogu da ignorišu ovu rupu u propisima.
Ova regulativna situacija stvara savršen olujni scenario: visoka potražnja za korišćenom elektronikom u Africi, visoki troškovi reciklaže u razvijenim zemljama i labavi međunarodni zakoni koji zapravo dozvoljavaju međunarodnu trgovinu elektronskim otpadom. Kao rezultat toga, izvoznici elektronskog otpada nastavljaju da šalju svoj otpad u inostranstvo kao ekonomičnu opciju.
Štaviše, nedostatak diferencijacije između elektronskih uređaja koji se mogu ponovo koristiti i elektronskog otpada otežava napore da se suzbiju uvozi elektronskog otpada. Trenutno, globalni usklađeni carinski kodovi ne prave razliku između novih elektronike, korišćenih elektronike i elektronskog otpada. Ovaj nedostatak diferencijacije ometa napore da se ciljaju specifični uvozi i smanji količina elektronskog otpada koja ulazi u afričke zemlje. Čak i ciljani pristupi afričkih nacija su osuđeni na neuspeh ako ne mogu da identifikuju koji proizvodi su ponovo upotrebljivi. Posledično, kontejneri toksičnog elektronskog otpada i dalje neometano
teče iz razvijenog sveta u zemlje u razvoju u Africi, sa malo obzira prema tome šta se dešava sa otpadom nakon što je otpremljen.
Rešavanje krize elektronskog otpada zahteva međunarodnu saradnju, stroge mere i održive prakse. Razvijene zemlje moraju preuzeti odgovornost za svoj otpad i podržati afričke nacije u razvoju adekvatne infrastrukture za upravljanje elektronskim otpadom. Potpisivanje međunarodnih ugovora poput Bazelske konvencije i sprovođenje postojećih propisa i dalje su ključni koraci ka ublažavanju problema sa elektronskim otpadom.
Autor: Akpa Uzochukwu Margaret, međunarodna novinarka, medijski stručnjak i analitičar sukoba